Žrtva nesanice

Dobrodošli na moj blog

27.02.2017.

#25

Sedela sam u polu praznom autobusu razmišljajući o mojoj zameni koja je vreme tada najverovatnije provodila s njim. Muzika me je ubijala, kao i prethodnih dana. Puštali su, čini mi se, Stinga na radiju. I ja sam umrla. Prolazili smo preko grada u kom sam ga upoznala, u kom me je i mrzeo i voleo. Čak i pored kafića u kom sam bila najsrećnija s njim. Htela sam da vrištim na sav glas, uprkos ljudima koji su me posmatrali kao da sam vanzemaljac. "Bože, gde si sad?", druge reči nisu postojale u mojoj glavi. Odzvanjao je njegov smeh autobusom i tamom, njegov glas me je tešio i ponižavao u isto vreme. Morala sam izaći stanicu pre moje jer sam gubila vazduh.

26.02.2017.

#24

Da se popnemo na vrh sveta, videćemo manje nego na dnu čaše.

24.02.2017.

#23

Ne gledajte mi godine, pomislićete da sam mlada. A mladost je, dragi moji, stvarno meni dalek pojam. Rođena sam mlada i bila sam mlada dok nisam shvatila šta je ovaj svet. Od tada, pa i sad, svake sekunde bivam za ovoliko starija. Telo mi se ne menja, ali duša truli.

24.02.2017.

#22

Ako zaplačem, a zaplakaću, recite mi da me čuva on sa neba. Ako budem tonula, a tonuću, pokažite mi naše slike gde smo bili najsrećniji. Ako budem htela da odem kod njega, zatvorite me u sobu i oduzmite sve oštre predmete, bar do jutra. Zatvoriću i ja oči i pokušati da ne vidim njegovo odsustvo, baš sada kada me najviše boli, kada upoznajem druge ljude koji otvaraju rane koje je on lečio ceo moj život. Ako budem, kojim slučajem, pila, kao što je i on pio te večeri, podsetite me koliko mrzim sve proizvođače alkohola na svetu. Recite mi da gazim svoje reči, da pokušavam da se izlečim povređujući se, da uzalud živim u ubeđenju da ću dostići taj nivo alkoholisanosti da ga vidim kako sedi na svojoj fotelji u mojoj sobi. Da ga čujem kako komentariše knjige koje sam kupila, tekstove koje sam napisala. Da me natera da odemo napolje i dobacujemo se loptom jer sam uvek bila nesposobna za bilo koji sport. Želim, kao da će se ostvariti, da ga ponovo vidim. Možda da se i vratim u detinjstvo kada me je prvi put vozio na motoru iako je moja majka šizela zbog toga, a ja namerno pristajala na to da bih se inatila. Opet zatvaram oči. Dan kada me je vukao po snegu na sankama, jer nam je sudbina odredila da živimo na mestu na kom nije bilo ni brda. Dan kada je otkrio koliko sam zaljubljena u njegovog brata i sva pomoć koju mi je pružio pri tom. Noć kada sam se prvi put napila zbog odnosa sa majkom i nemogućnosti da uradim bilo šta drugo. Jutro kada sam otišla od kuće kod njega umesto u školu, tada već u drugi grad jer smo se razdvojili, i ostala tamo skoro nedelju dana. Dan kada sam saznala da je veren i dan njegovog venčanja na kom nisam bila. Poziv da mi kaže da je dobio ćerkicu. Naše slaganje i naše prijateljstvo. Protiv svega na svetu. I jutro koje nikad neću zaboraviti. Jutro kada sam napokon shvatila da ga više nema na ovom svetu. I da me čeka negde gore da mi kaže kako grešim što plačem.

18.02.2017.

#21

Da ste mi samo rekli, odmah pri rođenju, da će postojati noći kada se svaki udisaj broji a šapat pretvara u srčanu aritmiju. Da ću preživeti dane i dane umirući za nečim što nikad i nije bilo moje, jer je to nešto bilo davno obećano. Da će ljudi gaziti i mene i druge, a ja gaziti ljude, jer smo na kraju krajeva svi od krvi i mesa, i da će postojati trenuci kada ću videti samo tuđe greške. Da sam znala ono što sada znam...opet, ne bih se povlačila.

16.02.2017.

#20

I sada jedno drugom šaljemo "lepo mi spavaj" a ne pokazujemo da osećamo. Javljamo se stalno jedno drugome a ne smemo da pitamo da li je ono drugo nastavilo dalje. Jebeš ga, kad nam se nije dalo da zaspimo jedno pored drugoga i čuvamo se tako od svih. A Bog nam je svedok da smo mogli.

15.02.2017.

#19

Ma nije briga ljude ni ko ste ni šta ste. Ni koliko ožiljaka imate ni koliko živih rana. Ni koje sitnice vas čine srećnima. Sve što ljudi znaju jeste da stvore sliku o vama i razočaraju se ukoliko niste superiorni kao u njihovoj mašti. Pa se vi izvinjavajte.

13.02.2017.

#18

Iliti ako se ne probudim. Ujutru ili bilo kog jutra. Želim samo da priznam sebi i drugima koliko sam grešila za tako malo vremena da se čudim što nagradu nisam pokupila za postavljanje rekorda. Da sam, ne ispala, već bila zadnje smeće prema ljudima koji to nisu zaslužili niti od mene niti od drugih, a da sam najviše sebe menjala i najviše udovoljavala onima koji su me gazili. Karma, jebeš ga. I tako, jer ne mogu više da gledam, jer vidim samo zatvorenih očiju jasno u poslednje vreme, neka ovo bude neka vrsta otvaranja vama koje i ne znam i jednom čoveku zbog kog sam i ostala ovde, koji ovo verovatno neće ni pročitati. Laku noć želim.

12.02.2017.

#17

Naravno da razumem da mi se ne javljaš zbog problema desetak dana niti mi odgovaraš na poruke, a možeš. Ali, razumi i ti mene kada ti isto tako okrenem leđa ako se vratiš, baš zbog prevelikih problema zbog kojih ću te isključiti iz života. Hvala lepo.

12.02.2017.

#16

Jako malo fali da se zapitamo zašto nam, iako smo toliko grešili, život pruža nove prilike...


Stariji postovi

Žrtva nesanice
<< 02/2017 >>
nedponutosricetpetsub
01020304
05060708091011
12131415161718
19202122232425
262728